BLOG

PREVENCIJA PSIHOZA I RANE INTERVENCIJE

PREVENCIJA PSIHOZA I RANE INTERVENCIJE

     U modernoj psihijatriji danas, preduzmaju se veliki napori u cilju predikcije i prevencije bolesti. Najveći izazov sa kojim se psihijatrija danas suočava je kako da adekvatno prevenira i predvidi psihijatrijske poremećaje, naročito psihozu schizofreniju.    
    Shizofrenija
 spada u najteža psihijatrijska obolenja (Jablensky, Sartorius, 1992). I spada u jednu od prvih deset uzroka morbiditeta kod odraslih (Murray, 1997, Lancet) sa prevalencom oko 0,7%, primarno obuhvata odrasle sa pikom javljanja u ranim dvadesetim kod muskaraca, a četiri do pet godina kasnije kod žena (Saha S, 2005) . Iako je terapija shizofrenija jako napredovala u poslednjih decenija, kod velikog broja pacijenata ona poprima hroničan tok.
    Shizofrenija je jedna od najskupljih mentalnih bolesti merena količinom ljudske patnje, ali i socijalnim teretom koji je teško precizno proceniti. Pacijenti sa schizofrenijom umiru 12-15 godina ranije od prosečne populacije. (Sahs i sar., 2007) Psihijatrisjke bolesti nastaju tokom dužeg vremenskog perioda, a do ispoljavanja prodje često i po vise godina. Prva epizoda psihoze sledi nakon prodromalne faze tokom koje dolazi do postepenog pada u globalnom i socijalnom funkcionisanju i pojavi ranih i kasnih znaka visokog rizika, odnosno atenuisanih pozitivnih i negativnih psihoticnih simptoma (Hafner i Nowotny, 1995; Yung i sar., 2003)
    U razvoju shizofrenije razlikuju četiri stadijuma: stadijum rizika -genetska vulnerabilnost, prodrom (razvoj blagih kognitivnih, bihejvioralnih i socijalnih deficita), stadijum manifestne psihoze, a potom i hroničnih oštećenja. Osobe koje su identifikovane da su pod visokim rizikom za razvoj psihoze tzv. prodrom su ispoljile subkliničke simptome psihoze koji ne dostizu težinu u potpunosti ispoljene psihotične epizode. Stadijum prodroma je podeljen u dve faze: rani znaci sa bazičnim simptomima povećanog rizika i druga faza sa kasnim znacima – atenuisanim pozitivni simptomima i kratki ograničeni psihotični simptomi (Klosterkotter, 2011)
    Bez aktivnog tretmana 30% pacijenata u fazi prodroma ce razviti schizofreniju ili psihozu  (30-35% rizik za psihozu unutar 1-2 godine). Postoji visoki rizik da će oni razviti psihozu unutar tri godine, a rizik progresivno raste tokom ovog perioda (Cannon, 2007). Kada se razviju prediktivni bazični simptomi, a naročito kasni prepsihotični simptomi povećanog rizika za psihozu, ispoljavanje rizika za nastanak bolesti se može predvideti sa visokom tačnošću .
    U 70-100% slučajeva obolelih od psihoze pokazano je da ispoljavanju bolesti prethodi inicijalni prodrom sa trajanjem u proseku od 5-6 godina. Čak i u zemljama sa visoko razvijenim zdravstvenim sistemima prodje još godinu dana nakon prvih pozitivnih psihotičnih simptoma do početka adekvatnog tretmana. Što je period nelečene psihoze duži teža su njena klinčka ispoljavanja, te se on koristi kao indikator prognoze.
    Prvi korak ka tome je mogućnost identifikacije osoba pod visokim rizikom za razvoj psihoze i da se predvidi koliki je rizik tokom odredjenog vremenskog okvira da razviju i ispolje psihozu.
    Konstrukt stanja “klinički visok rizik za psihozu” tzv. prodrom opisuje osobe sa prodromalnim potencijalno simptomima. Važnost ovog stanja visokog rizika je bila izuzetna u meri da je predloženo da se proglasi dijagnostičkom kategorijom unutar DSM V. Ova kategorija je uvedena sa ciljem da se razvije strategija za prevenciju psihotičnih poremećaja.
    Istraživanja prodroma psihotičnih poremećaja predstavljaju novu psihijatrijsku paradigmu prisutnu oko 20 godina u razvijenim zemljama sveta koja je dovela do reformi njihovog zdravstevnog sistema. Ona ne samo da pružaju bolji uvid u razvoj psihoza vec i mogućnost da se menja njen tok  u cilju sprečavanja razvoja bolesti, moguće neurotoksičnosti i ireverzibilnih promena u mozgu, sprečavanjem tranzicije stanja visokog rizika u punu psihotičnu epizodu pružanjem pomoći osobama pod visokim rizikom koju ranije nisu imali ( Mc Gorry)  

    Važan korak u tom pravcu je zvanično usvajanje koncepta razvoja psihoze u fazama („Clinical Staging Model“) koji naglašava i specifičnost terapijskih ciljeva i metoda u skladu sa fazom bolesti.(Mc Gorry)
    Dijagnostika faze prodroma pomoću konstruisanih kliničkih instrumenata, uz identifikaciju mogućih biomarkera kao (neuropsiholoških i kognitivnih ispada, i PET imidžing ) bi mogli da olakšaju predikciju razvoja psihoze i omoguće da rane intervencije budu usmerene na one koji su zaista pod rizikom da obole od psihoze. ( Howes, 2013)
    Pravovremeno započinjanje lečenja bolesti u fazi prodroma (sprečavanje progresije neurotoksične faze psihoze predstavlja, benefit za pacijenta, njegovu porodicu, društvo i sam zdravstveni sistem. ( McGorry i sar, 2002)
    Mnoge internacionalne organizacije su predložile terapijske vodiče za lečenje prodroma sa naglaskom na monitring, kognitivno-bihejvioralnu psihoterapiju i socioterapijsku podršku uz ogradu za upotrebu antipsihotika u strogo definisanim situacijama.
    Dodatne fMRI studije mogu da pomognu da se uoče pacijenti koji imaju benefit od farmokoterapije.(Grimm, 2010) Sa tim ciljem se širom sveta počevsi od 1992. u Australiji, osnivaju timovi za rane intervencije, većinom u zajednici.
    Mnogi od njih integrišu kliničku praksu i istraživanja putem kojih dalje istražuju efekat intervencija u fazi prodroma psihoze, ali integrišući nova saznanja, dalje unapredjuju rad svoje službe.  


Literatura:


Paolo Fusar-Poli et al. The Psychosis High-Risk State. 2012; Arch Gen Psychiatry. 2012;9


Marić NP, Jašović-Gašić MM. Rane intervencije u psihozama – koncept, sadašnje stanje i perspektive. Engrami – časopis za kliničku psihijatriju, psihologiju i granične discipline. 2010; 32(4):5-17.


International Early Psychosis Association Writing Group: International clinical practice guidelines for early psychosis. Br J Psychiatry 2005; pp. s120–4.

 

 

Autor Dr Tijana Mirjanić, psihijatar